Pi­še: Mar­ko Ko­va­če­vić


Tom­bston. Va­ro­ši­ca na Di­vljem Za­pa­du. Bra­ća Erp do­la­ze sa svo­jim po­ro­di­ca­ma u ma­li grad ko­ji je tek do­bio pru­gu, gdje se vje­ru­je da će se usko­ro otvo­ri­ti rud­nik i da će bi­ti u sta­nju da pru­ži nor­ma­lan ži­vot svo­jim sta­nov­ni­ci­ma. Gra­do­na­čel­nik do­če­ku­je Er­po­ve i iz­najm­lju­je im jed­nu od ku­ća. Pri­tom hva­li­sa­vo na­po­mi­nje ka­ko grad ima že­lje­zni­cu, sta­ni­cu po­li­ci­je,koc­kar­ni­ce, ka­ko će se usko­ro otvo­ri­ti i rud­nik…Eh, da, ima i po­zo­ri­šte. Zvu­či po­zna­to? Po­sled­njih go­di­na slič­nu si­tu­a­ci­ju smo ima­li u Nik­ši­ću. Otvo­re­na je pru­ga i že­lje­znič­ka sta­ni­ca, koc­kar­ni­ca ima­mo na­pre­tek, mno­gi se na­da­ju da će naš rud­nik ipak po­sta­ti funk­ci­o­na­lan i naš se gra­do­na­čel­nik hva­li­še i, na­rav­no, kao šlag na tor­ti, otvo­re­no je po­zo­ri­šte. Je­di­na raz­li­ka iz­me­đu ove dvi­je pri­če je što je u pr­voj u pi­ta­nju grad na za­pa­du SAD sre­di­nom de­vet­na­e­stog vi­je­ka, a u dru­goj grad u Cr­noj Go­ri ( i to dru­gi po ve­li­či­ni) u dva­de­set pr­vom vi­je­ku. A da­lje u ni­zu slič­no­sti ima­mo i ban­du ‘’Cr­ve­nih’’ na če­lu sa Bi­li Rin­gom ko­ja po­red osta­lih re­pre­si­ja ko­je vr­ši na mir­no sta­nov­ni­štvo Tom­bsto­na još ne da ni da se pred­sta­ve u po­zo­ri­štu po­sma­tra­ju na mi­ru dok im ne da svoj ban­dit­ski pe­čat. Gra­do­na­čel­nik je ko­rum­pi­ran i ni­je hra­bar da se sa ovom ban­dom ob­ra­ču­na. Še­rif ta­ko­đe ne smi­je da im se su­prot­sta­vi.
Lo­kal­na vlast u Nik­ši­ću po­ku­ša­va da kao ne­što sjaj­no i je­din­stve­no pred­sta­vi ono što im je, ina­če, osnov­na oba­ve­za da ura­de. Pru­ga, pe­tlje ma­gi­stral­nih pu­te­va ko­ji na­rav­no za­o­bi­la­ze Nik­šić, do­mo­vi za sta­ri­ja li­ca od 12 me­ta­ra kva­drat­nih, či­šće­nje pu­te­va za­me­te­nih sni­je­gom (iako i da­lje naj­ve­ći po­sao u tom seg­men­tu od­ra­đu­je ki­ša) i na sa­mom kra­ju po­zo­ri­šte. Ono što nor­mal­ni gra­do­vi ima­ju već vi­še od vi­je­ka oni pri­ka­zu­ju kao ogro­man ci­vi­li­za­cij­ski na­pre­dak. Ono što je Nik­šić imao pri­je vi­še od vi­je­ka! Sra­mo­ta je da je Nik­šić iz 1884. go­di­ne pra­tio to­ko­ve mo­der­ne Evro­pe i svi­je­ta iz tog vre­me­na, a da Nik­šić iz 21. vi­je­ka ni­je u sta­nju da is­pra­ti Nik­šić s kra­ja 19. i pr­ve po­lo­vi­ne 20. vi­je­ka. O pe­ri­o­du in­du­stri­ja­li­za­ci­je da i ne go­vo­ri­mo. Je­di­no što na­pre­du­je je po­tro­šač­ka pri­vre­da, pre­tvo­ri­li smo naš grad u ogrom­nu pi­lja­ru. Ka­ko pro­iz­vod­nje i re­al­nog pri­li­va nov­ca ne­ma, grad Nik­šić kao ve­li­ka pi­lja­ra i koc­kar­ni­ca naj­bo­lje osje­ti pen­zi­je. I još nam otva­ra­ju po­zo­ri­šte i če­ka­ju da im ka­že­mo po­ni­zno ‘’hva­la’’, sreć­ni što su se to­ga uop­šte udo­sto­ji­li, umje­sto da se sti­de. U ob­no­vlje­nom pro­sto­ru ne­ka­da­šnjeg ki­na ,,18. sep­tem­bar’’ ko­nač­no je use­lje­no ,,Nik­šić­ko po­zo­ri­šte’’ na­kon mo­jih broj­nih in­si­sti­ra­nja da se nje­govnj kan­ce­la­ri­je iz­mje­ste iz po­pu­lar­nog ,,ko­mi­te­ta’’ u Uli­ci Na­rod­nih he­ro­ja gdje sto­lu­je OO DPS-a ko­ji je ana­lo­gan ban­di ‘’cr­ve­nih’’ u Tom­bsto­nu. Na­rav­no, pr­vo je na re­no­vi­ra­nom objek­tu osva­nuo nat­pis ,,KIC 18. sep­tem­bar’’, pa su ga on­da na­kon ne­ko­li­ko da­na za­mje­ni­li nat­pi­som ,,Nik­šić­ko po­zo­ri­šte’’, jer su se sje­ti­li da sam u od­go­vo­ru na jed­no od mo­jih od­bor­nič­kih pi­ta­nja na­pi­sme­no do­bio obe­ća­nje od pred­sjed­ni­ka op­šti­ne da će se na­kon re­no­vi­ra­nja biv­šeg ki­na ta­mo pre­se­li­ti i pro­sto­ri­je po­zo­ri­šta. O to­me što je kon­ti­nu­i­tet s po­zo­ri­štem iz 1884. go­di­ne pre­ki­nut iz­me­đu osta­log i la­ti­nič­nim is­pi­si­va­njem na­zi­va go­vo­ri­ću ne­kom dru­gom pri­li­kom.
Sa­da još va­lja na­po­me­nu­ti da su do­bra i hra­bra bra­ća Erp, Va­jat, Vir­džil i Mor­gan na­i­šli u Tom­bsto­nu na svog sta­rog pri­ja­te­lja, re­vol­ve­ra­ša i koc­ka­ra, ina­če dok­to­ra sto­ma­to­lo­gi­je, Dok Ho­li­de­ja. Ras­ka­la­šni koc­kar, vr­hun­ski re­vol­ve­raš, jek­ti­čav i ne­ma­ran, Dok Ho­li­dej pod­sje­ća na da­na­šnjeg Nik­ši­ća­ni­na. Ban­da ‘’cr­ve­nih’’ ubi­ja Va­ja­to­vu bra­ću. Va­jat od­la­zi na ob­ra­čun kod OK ko­ra­la osta­vlja­ju­ći Dok Ho­li­de­ja bo­le­snog i iz­ne­mo­glog u po­ste­lji. Ipak, naj­bo­lji re­vol­ve­raš Di­vljeg za­pa­da imao je još to­li­ko sna­ge da taj­no od svog pri­ja­te­lja, a na iz­ne­na­đe­nje Bi­li­ja Rin­ga pr­vi stig­ne na ob­ra­čun i u re­vol­ve­ra­škom su­ko­bu bu­de br­ži na pi­što­lju od vo­đe ban­de ‘’cr­ve­nih’’. Ta sna­ga po­sto­ji i u Nik­ši­ću i če­ka da nas iz­ne­na­di!